Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Elem, kao što onomad predvideh, Nebojša Krstić je i u utuku na moju onomađašnju kolumnu bio polovično u pravu, što je - nemojmo se zavaravati - za nas, skudoumna ljudska bića vrlo visok procenat bivanja u pravu, a naročito je to u društvima poput srpskog u kome svaka šuša i svako siroče pretenduju da bude 100 % u pravu.
I da vidiš grdnog čuda i vraga su sedam binjišah: budući da u Srbiji nikoga (ili vrlo retko koga) ni sam Bog ne može uveriti da nije u pravu - a nije da se Gospod ne trudi - svi vaistinu i jesu u pravu (to je, naime, čisto subjektivno) i posledično, svi (pre ili kasnije) dobiju poveliku i bolnu karu i tu, da kažemo, počinje teška srpska problematika, jer su oni koji su u pravu očekivali (figurativnu) mindžu (i avione i kamione) a ne karu, pa onda - onako bolno nataknuti na Crven Ban - počinju da do neba nariču da su žrtve sile i nepravde, u slučaju prvosrbijanaca Vatikana, Brisela i Vašingtona, a u drugosrbijanskom slučaju nekog iz bogatog asortimana domaćih tirjana.
Pošteno govoreći, i moja je malenkost jako dugo - predugo u stvari, sve do praga starosti - na ovdašnje ljude, stvari i pojave gledala kroz paralaktičnu, a opštevažeću crno-belu srpsku optiku; jako sam dugo bio stoprocentno uveren da su za sve naše (i moje) belaje krivi, nabrajam hronološkim redom: komunisti, Milošević, Koštunica, Tadić, da bih tek po otrežnjujućem dolasku Ace Srbina na vlast - i u teškom opštenarodnom mamurluku nastalom posle toga - shvatio da ni komunisti, ni Milošević, ni Koštunica, ni Tadić nikada ne bi ni bili na vlasti - bar ne onakvi kakvi su bili - da svi mi, uzeti džumle, u stvarnosti nismo ljudsko društvo povezano solidarnošću, nego aritmetički skup, zajednica međusobno (i unutar sebe) zaraćenih paganskih plemena, bezoblična, alava, ustrašena rulja, u kojoj je svako ponaosob, opsednut isključivo sitnim ličnim interesima, umotanim u sve providniji pijačarski pak papir velikih, na jednoj strani “patriotskih”, a na drugoj “demokratskih” ideja i praznih priča.
Kada sam - prosvetljen mišlju Mao Ce Tunga da se sve ono što se događa (ma koliko neprijatno bilo) događa zato što MORA da se događa jer se ništa ne čini da bi se događalo nešto bolje - sa ovog mesta počeo obznanjivati svoju novu srpsku političku misao, stanovnici Euromahale i ostalih halucinogenih zajednica su me optužili za kolaboracionizam i biciklizam, nakon čega su širom Beograda odjeknule snažne eksplozije… Nadam se da ne treba objašnjavati da je to meni pucao Crven Ban za euromahalske dubare i insinuacije.
Sad dolazimo u samo središte stvari. Ja, Krle druže, Vučiću ne zameram što je premalo Maks Veber i demokrata, nego zato što je premalo diktator i Kemal Ataturk, a zašto je to tako, to ću - zbog oskudice u karakterima - u sitna crevca obrazložiti u sledećem broju.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
