Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Dok @krle22 koncipira brzi odgovor na nezgodno pitanje iz prošlog broja (ne treba sumnjati da će i u odgovoru biti polovično u pravu) pade mi na pamet da istražim zašto u zemlji Srbiji u kojoj ima podosta novinara evropskog formata, što valjda niko ne spori, uređivanje novina pod državnom kontrolom redovno dopada šaka - u najboljem slučaju dame poput Ljilje Smajlovićke, a u (mnogo) gorim slučajevima polupismenim mufljuzima - a ne, recimo, jučepomenutom Pančiću ili Slaviši Lekiću ili Dragoljubu Žarkoviću ili Panoviću ili Gordani Suši... Da ne nabrajam, dopišite imena po izboru.
I evo šta sam dokonao. Iako načelno ne postoji nijedan razlog da bilo ko od pomenutih "poslenika pisane reči" ne zasedne u glodurski ofis Politike ili Večernjih novosti i da od Rotopalanke i Glasnika udruženja srpskih nekrofila napravi odlične novine, problem je u tome što gorepomenuti tvrdoglavo istrajavaju izvan institucija sistema, što će reći izvan sistema spojenih Visokih Čmarova, koji su u Srbiji najkraći put do zvezda, doduše malo smrdljiv, ali Bože moj, život nije torta od čokolade.
Sad će Ljilja Smajlovićka i moja e-prijateljica Živčana - nema je nešto poslednjih dana, da se, pu, pu, daleko bilo nije strunila - bezbeli graknuti: do kada više te "klozetske metafore", do kada više te analne fiksacije? Uz dužno poštovanje za visoke kriterijume, rafinman i delikatnost pomenutih dama, ipak ostajem na stanovištu da su klozetske metafore i analne fiksacije metafore - pa i pojmovni aparat - neizbežne u društvu u kome se svakodnevno događaju teška sranja i u kome se sve radi iz niskih analnih - radi rodne ravnopravnosti dodajmo i vaginalnih - pobuda (svih boja).
Kako to u praksisu izgleda u svetu, a kako kod nas? Znamo da su slabosti poput sklonosti prečicama, lakom kešu, marifetlucima, spajanju posla i zadovoljstva, itd, zajedničke čitavom ljudskom rodu, ali kada - u Americi recimo - Monika Levinski popuši Crven Ban Klintonu, to joj ne donese položaj US ambasadora, makar i u Paramaribu, ili bar visoko rukovodeće mesto u Stejt departmentu, nego je - nakon kratkog perioda žalosne svetske slave - odgurne u ropotarnicu istorije. U Americi je isto tako nemoguće domoći se visoke funkcije, uzmimo primer vojnog popečitelja tako što će wanna be popečitelj protivustavno proglasiti predsednika SAD "vrhovnim komandantom", iako on to možda jeste, kao što naš nije. Nije da ni u Americi nema dupeuvlakača - o, i te kako ih ima - ali takvi tamo služe za arlaukanje i lepljenje plakata u predizbornim kampanjama, posle kojih budu nagrađeni autogramom predsednika, hamburgerom i plastičnom čašom koka-kole. U tome se krije tajna famozne kvake 22.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
