Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
"Opet ovaj pljuje po svemu što je srpsko! Zamisli, kaže da je Srbija nastala jako 2006. Kakva budala. Kako se drznuo da napiše da je Srbija nastala tek 2006, iako i srpski vrapci znaju da je Srbija oduvek postojala i to ne jedna, nego njih najmanje desetak i da praktično - osim Velike a daće Bog da i nje bude - nije bilo nijedne zamislive Srbije koja nije postojala. Sramota! Ko to plaća? I pročaja."
Ruku na srce, glasovi slavskog pojasa i Kitaj Goroda su, kao i naš drug, krle22, dopola u pravu, Srbija vaistinu odavno postoji, ali - takođe kao krle22 - vazda polovično, ponajpre zato što međunarodni pravni poredak u obzir uzima isključivo međunarodno priznate države (što Srbija u periodu 1918-2006 nije bila), a potom zato što i kad joj se posreći da bude međunarodno priznata, postoji sa najviše 50 posto (ponekad i manje) kapaciteta.
Kako sad to? Evo kako. Juče apsolvirasmo da Prvi srpski ustanak nije mogao postojati, ukoliko postoje dva pretendenta na voždstvo i da se - zahvaljujući brzini potezanja revolvera - voždstva dokopao Karageorgije, ali ne zadugo, jer je moj omiljeni srpski tirjanin, Kodža Miloš, u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja dokonao da Srbija (a verovatno ni on) ne mogu postojati ukoliko Karađorđe bude postojao, pa je - da se ne bi izlagao riziku poštenog dvoboja - poslao seiza da voždu na spavanju odseče glavu.
Idemo dalje. Sve dok Srbija 1918 (samo naoko volšebno) nije nestala sa geopolitičke mape sveta, u njoj su (u pravom smislu reči i na smenu) postojali ili karađorevićevci ili obrenovićevci; nikada tu nije bilo mesta pod suncem, posla - a često, bogme, ni života - i za jedne i za druge, a stvar je završila tako što posle Drugog svetskog rata više nije bilo mesta, posla, a pogotovo ne života, ni za jedne ni za druge.
U SFRJ-otu, to jest u njenom partijskom ogranku, Socijalističkoj Republici Srbiji, posestrimi Kneževine Ruritanije i Narodne Republike Šangri La, izvan SKS i SSRNS, kao što znamo, nije bilo života ni za koga, a ponekad bogme ni za rukovodioce i članove SKJ i SSRNJ ukoliko bi nešto zabrljali. Onda je na red došla takozvana savremena srpska istorija koje se manje-više svi sećamo, pa nema potrebe podsećati na polovičnosti Miloševićeve, Koštuničine i Tadićeve ere, ali vredi pomenuti da Aco Srbin nije uzrok psihodelične hiperpolovičnosti i ultrapolarizovanosti njegove ere, nego posledica i vrhunac svih srpskih psihodelija, polovičnosti i polarizacija, koje će - ukoliko se ne desi veliko čudo - biti razrešene dolaskom nekog Velikog Rogonje.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
