Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Davnih sam ja dana ovde napisao da Srbiju neće upropastiti ni Vatikan, ni Vašington, ni Brisel, ni Moskva, nego njena prestonica, Beograd i za tu sam tvrdnju podastirao određene argumente, koje beogradske Erlije nikada nisu pokušale pobiti, ali su - na podobije legija tupoumnih komentatora - moju kritiku srpske metropole uredno pripisale mojoj ozlojeđenosti izazvanoj odbijanjem patricijskih krugova dvojke da mene, provincijalca i plebejca, prime u svoje redove, bilo partizanske, bilo četničke.
Beograd, fakat, ima neku magiju jer se samo magijom ili totalnom imbecilnošću može objasniti činjenica da je Kneževina (potom i Kraljevina) Srbija svoju prestonicu - što će reči verovatno 90% svih ondašnjih resursa - smestila na puškomet od u ono doba najljućeg, neuporedivo moćnijeg serbskog dušmanina, Austrougarske, i samo se Bogu i K.u.K sklerotičnosti može zahvaliti što Austrougarska nije umela da iskoristi tu prednost, a kolika je to bila prednost neka posluži sledeća fantastična analogija - zamislite Moskvu na levoj obali reke Hadson.
Možebiti da su guzice krugova dvojke zauvek odbacile moj organizam kada sam u jednom razgovoru - vođenom osamdesetih, nakon jedne od žalobnih Tribina o Kosovu, a u Klubu književnika - jednog istaknutog i vrlo grlatog rodoljubivog pjesnika (još je u opticaju, samo se utišao) priupitao - a da zašto Srbija, kada je dvanaeste povratila Kosovo, nije svoju prestonicu premestila na "svetu srpsku zemlju", u Peć, recimo, gde joj je i Patrijaršija, jer - razvijao sam dalje svoju tezu - da je Srbija tako postupila, srpski pjesnici ne bi danas došli u mučnu situaciju da nariču nad otimanjem Kosova, a ako bi počem i došli, onda bi bar naricali na licu mesta, a ne kod Bude i Ive, Bog da im dušu prosti.
Prisutni pjesnici su se iz nekog razloga osetili lično uvređenim, pa su me pogledali "belo", kao što je kelner iz onog davnog vica pogledao pripitog gosta koji ga je u Brodarskoj kasini pitao zašto majmun drži Crven Ban u supi. Vreme je od tada prolazilo, dogodilo se sve što se dogodilo, sve se promenilo, samo je magija Beograda ostala netaknuta i nastavila da u prestonu varoš usisava 70 % raspoloživih ljudi i para sve dok nije dibidus opustošila i osiromašila takozvanu provinciju do mere da u Srbiji svake godine sa lica sveta nestane populacija oveće varoši. Što je stvar koja je uznemirila vazda spremne i nedremane rodoljubive duhove, pa su - umesto nad Kosovom, koje je pomalo i passe - stali da nariču nad niskim natalitetom i da Srpkinje (zašto ne i Srbe, za tu rabotu su potrebni i muškarci) huškaju na masovno rađanje. Moja neznatnost ima još taman toliko karaktera da ustvrdi da problem Srbije nije nizak natalitet, nego visok mortalitet i da se tu, uzgred, krije i odgovor na pitanje zašto majmun drži Crven Ban u supi.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
