Svetislav Basara, kolumna za Novi list
Piše, nadalje, Ivanji da je Herta Miler Nobelovu nagradu dobila "po liniji antikomunizma". Siguran sam da će ta tvrdnja iznenaditi (a možda i obradovati) Nobelovu nagradu kojoj već decenijama (i to uopšte ne bez osnova) prebacuju da se rado dodeljuje tanušnim, ponekad čak i grotesknim, autorima levičarsko-komunjarske provenijencije, dočim se tvrdoglavo uskraćuje sjajnim piscima na koje je pala sumnja za "desna skretanja", pomenimo samo Borhesa.
Osim njenih knjiga - i to ne svih - jedva da išta znam o Herti Miler, pojma nemam kakva su njena postrumunska politička uverenja, ali tvrdim - a vi to možete proveriti - da u njenim delima nema nikakvog antikomunizma, naročito ne u njegovom primitivnom obličju, tako karakterističnom za Srbiju od početka devedesetih naovamo. Jezivi, surovi, hladni - nama takođe (samo u blažoj formi) dobro poznati - svet socijalizma u romanima Herte Miler nije crno(crveno)-beo, uprava i čuvari sovjetskih radnih logora za Nemce i agenti Securitatee nisu prikazani kao đavoli i monstrumi, niti su, pak, žrtve sovjetskih logora i Securitateinih iživljavanja predstavljeni kao nedužni anđeli, pogotovo ne rumunski Nemci koji su - poput naših Folksdojčera - svojevremeno radosno pohrlili u SS jedinice.
Isto tako Herta Miler nije - poput nekih njenih kolega i sunarodnika - čekala da novinari otkriju esesovsku prošlost njenog oca, nego je tu prošlost, koja je i za nju bila težak teret, na umetnički besprekoran način, sama razotkrila u procesu koji je morao biti vrlo bolan, kao što su bolna bila i sadistička iživljavanja i ponižavanja kroz koje prolazila u Securitateinim mutlacima, a koja je - bez imalo sladunjavog samosažaljenja i samoviktimizacije - opisala u autobiografskom romanu "Životinja srca".
Onako kako piše Herta Miler naprosto nije u stanju pisati nijedan saradnik i doušnik nijedne tajne službe na ovom svetu, a nije da mnogi ne piskaraju. Otuda ne samo što Milerova nije zaslužila da bude podvrgnuta unakrsnom političkom ispitivanju i sumnjičenju, to nisu zaslužili (da li baš nisu?) ni JDP, ni publika u JDP-u, pa ni Srbija, koji su tom mučnom zgodom pretvoreni - JDP u pozorište senki Karađoz, a Srbija u Anadoliju. Umesto što su se onoliko uzibretili nad Hertinom verbalnom podrškom NATO bombardovanju, Srbija i Beograd bi bili mnogo bolje učinili da su se - ako ne tada, a ono bar nekom drugom prilikom - zapitali zašto su tako beslovesno, pa čak i radosno, naseli (i nastavljaju da nasedaju) na propagandnu patku da je odijum okolnog sveta prema Miloševiću, njegovom režimu, njegovim satrapima i njegovim masovnim ubicama, odijum prema čitavom srpskom narodu. Mogli bi takođe da zapitaju i ovo: ako je NATO "ubijao nas", ko je ubio Ćuruviju i ko je planirao da ubije i mnoge druge.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
