Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Pokazalo se da je Vreme poluraspada Pokreta slobodnih građana - uz koji obavezno ide ono "Saše Jankovića" - bilo kraće nego što sam predvideo, a od početka mu nisam predviđao neku naročitu dugovečnost i to ne iz staračke mrzovolje i zluradosti (kako su mi spočitavali portparoli krugova dvojke), još manje zbog ambasade u Surinamu, kako su insinuirali botovi Slavskog pojasa, a ponajmanje zato što sam pokretovu silaznu putanju video u kristalnoj kugli. Ne. Video je to "golim okom" svako ko je hteo da gleda, a to što su takvi u Srbiji retki zverovi, ništa ne menja na stvari.
Masovno nezadovoljstvo Vučićevom erom - jedini "opipljivi" program Jankovićevog pokreta - mogao je poslužiti (i poslužio je) kao inicijalna politička kapisla, ali moja je malenkost još vaktile sa ovog mesta poslala džaba okrečenu poruku u boci u kojoj je pisalo da se sa nezadovoljstvom ništa ne može uraditi, naročito ako nezadovoljni članovi i simpatizeri masovno očekuju da nezadovoljstvo ukine i da ga zameni zadovoljstvom harizma samo jednog čoveka - u datom slučaju Saše Jankovića - koji, inače, nema nikakvu harizmu.
Dobro, de, ljudski je - a naročito je srpski - ništa ne raditi i očekivati nemoguće, nevolje su krenule kada je i Saša Janković naseo na patku o svojoj harizmatičnosti i počeo da se ponaša kao vlasnik kapitala od 16 odsto postizborne magle, sa samodržačkim ambicijama. I eto odmah srpskog prokletstva personalizacije, eto sindroma Luja XIV - PSG, to sam ja, Janković - za koji sam osnovano posumnjao da bi mogao da se pretvori u - država to sam ja, kao što se pretvorio u Vučićevom slučaju, s napomenom da su, za razliku od Sašinih lenjivaca i posustalica, Vučićevi pazdarani danonoćni i udarnički radili na uspostavljanu autokratije Ace Srbina.
I šta? Nije se Jankovićev solidni rezultat na prezidencijalnim izborima čestito ni ohladio, a pokret su mic po mic počeli da napuštaju najugledniji članovi i simpatizeri, da bi pre neki dan ostavku podneo i Srđan Škoro, jedina osoba u Pokretu za koju bi se moglo reći da je sposoban operativac, a ne držač visokopalamudnih govorancija. Ja sam ovde blagovremeno napisao da bi se Janković - ukoliko ozbiljno misli da nešto uradi - morao okanuti ideje neobaveznog pokreta i napraviti organizovanu političku stranku, zato što su svi pokreti - bez obzira na boju - u suštini replike hipi pokreta iz polovine prošlog veka. Prisetimo se. Hipici su takođe bili - i to s pravom - zdravo nezadovoljni eksploatacijom, neslobodom i ostalim tricama i kučinama sa beskonačnog spiska, ali su se protiv svega toga borili gluvarenjem, pijenjem droge, slušanjem muzike i slobodnom ljubavlju, pa su se na kraju - bar oni koji su preživeli - okupali, podšišali i uklopili se u sistem. Utuvite, đuturumi. Sistem - kakav god da je - uvek kako-tako funkcioniše, a nezadovoljstvo sistemom samo jača sistem.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
