Svetislav Basara, kolumna za dnevni list Danas
Petnaestak minuta nakon početka intervjua, čim su krugovi dvojke, opozicija serbska, opozicijina rodbina i simpatizeri shvatili da Brankica Stanković uopšte ne pokazuje nameru da ispičkara "Acu Srbina", da mu pajserom prospe mozak, da se popiša na njegov leš i da na kraju u studio pozove opozicioni revolucionarni komitet da preuzme vlast, gorepomenuti krugovi, gospoda i simpatizeri zapali su u teško uninije, a potom u stravičan amok.
Bujica ''pravednog'' društvenomrežnog gneva momentalno se sručila na glavu - ali ne Vučićevu, kako ste možda u naivnosti očekivali - nego na glavu Brankice Stanković - "otrovne kao zmija, prodane duše, izdajnice demokratije, sopstvene novinarske biografije" i... svega ostalog, da ne dužim. Ja taj intervju nisam gledao, a na pitanje zašto onda na podobije penzionisanih zastavnika koji su po mesnim zajednicama oštro kritikovali filmove koje nisu gledali o tome pišem, odgovaram da sam rečeni intervju gledao davno, doduše ne na TV, nego u kristalnoj kugli. Ono u prošli petak je bila repriza. Biće ih još. Dok u jednom momentu ne bude više ničega.
Gnevni e-glasovi "demokratske i građanske" Srbije te su se večeri stopili sa isto tako gnevnim glasovima Srbijine "nacionalističke i patriotske" polovine. Prvima je Brankica bila nedovoljno oštra, drugima, pak, isuviše kritična, ali - viđi vraga - krajnji umetnički dojam je bio savršena harmonija društvenog rasula, koja me je po ko zna koji put učvrstila u osnovanoj sumnji da u stvari postoji samo jedna Srbija koja se - kao što se deca dele na kauboje i indijance da bi se igrala - deli na "prvu" i "drugu", na "patriotsku" i "demokratsku", da bi se uzajamno mrzela.
Ali pazite sad vamo! Ne treba dizati preteranu poviku na mržnju. Da nije nje - kada bi je neka Dobra Vila čarobnim štapićem uklonila. - Srbija bi se momentalno raspala, zato što je Srbija nastala i sve ovo vreme pretrajavala motivisana od strane raznoraznih država Srbija brižljivo negovanim mržnjama - najpre prema Turcima, potom prema Obrenovićima/Karađorđevićima, pa prema Austrougarskoj, Nemačkoj i na kraju prema Hrvatima, Muslimanima i Albancima, Briselu, NATO paktu, zapadu uopšte. Budući da su neki objekti mržnje u međuvremenu nestali sa lica sveta, da su se neki (Turska, recimo) pretvorili u prijatelje, da se nekima može samo pljunuti pod prozor, dok su se ostali - u granicama njihovih skromnih mogućnosti - našli izvan domašaja srpskih omraza, srpska se mržnja vratila na mesto sa koga je odaslana u okolni svet - u Srbiju i sada tu cveta u stotinama otrovnih cvetova. Znate kako kaže "naš narod" - što se grbo rodi, to vreme ne ispravi. Možda bi vreme ponešto i ispravilo da se grbavci tom grbom ne ponose i da ne misle da je ta grba Mont Everest.
Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklame ispod, unapred smo zahvalni
